SHARE
Decenijska nedoumica da li se bolje živelo u vreme Josipa Broza Tita ili danas, uvek je aktuelna uoči prvomajskih praznika, ali i 4. maja, dana kada je preminuo doživotni predsednik SFRJ i Saveza komunista Jugoslavije i vrhovni komandant oružanih snaga. Možda bi ovaj opis života radnika Železare Sisak mogao da reši ovu nedoumicu.

U svom izvornom obliku, Prvi maj je dan radničkih prava. Pa da vidimo kakva su bila u Jugoslaviji, kako su radnici živeli u socijalizmu… Ilustrativan je članak Barbare Matejčić o Železari Sisak.

Mašine su tutnjale, sirene se oglašavale, materijal se razvozio između hala, a kad bi se uključila elektromagnetska peć, tlo bi podrhtavalo… opisuje ona atmosferu u železari koja je bila treća po veličini u SFRJ, iza Zenice u BiH i slovenačkih Jesenica. Četrnaest hiljada ljudi radilo je u tri smene, bez predaha.

Televizijski reporteri imali su običaj da se u novogodišnji program uključuju pozirajući ispred velikih užarenih peći, i da intervjuišu oznojene radnike koji su slali čestitke narodima i narodnostima ispred crno-belih ekrana.

Železara je omogućavala svojim radnicima da žive u blagostanju kakvo radničkoj klasi danas može biti samo deo sećanja ili snova, piše Barbara Matejčić.

Posle Drugog svetkog rata dosta radnika, mahom došljaka iz Bosne, živelo je s porodicama u barakama, a čitavo naselje imalo je samo jednu bakalnicu.

Prioritet je bio da se dovrši izgradnja Železare, a tek onda da se podiže standard radnika. Izgradnja stanova intenzivirana je šezdesetih godina, kada se gradilo i po stotinu stanova godišnje. Bilo ih je za samce, ali i dvosobnih i trosobnih, a podizane su i porodične kuće s dva stana u kojima su živeli stručni kadrovi, i ta se ulica zvala Inženjersko naselje. Tako je nedaleko od fabričkih postrojenja nikao ceo jedan grad – radničko naselje Caprag.

U Capragu su otvorena robna kuća, obdanište, škola, pošta, biblioteka, dom zdravlja, sportski tereni i sve drugo što je radnicima bilo potrebno.

“Sirotinja bi se iskrcala na sisačkom željezničkom kolodvoru s jednim kuferom u ruci i sve bi dobili u Željezari”, kaže Barabara Matejčić. Imali su dobre stanove, pristojne plate, hranili su se u fabričkom restoranu… Nisu razmišljali o podmirivanju osnovnih potreba, nego o tome da li da kupe novi nameštaj ili automobil. Mnogi su sazidali vikendice na moru. A oni koji nisu imali vikendice, letovali su u nekom od Železarinih odmarališta…

Iz svojih toplih stanova, koje je grejala toplana u sklopu Železare pa su im računi bili niski, odlazili su na neke od brojnih sportskih terena u naselju, između ostalih i fudbalski stadion s atletskom stazom. Pored stadiona nalazio se restoran na čijoj su terasi nastupali Lepa Brena, Miroslav Ilić i mnoge druge jugoslovenske zvezde… U blizini je bio i olimpijski bazen, prvi takav u Sisku.

Sagradili su ga, kao i većinu objekata za rekreaciju, sami radnici u slobodno vreme. Velika pažnja poklanjana je „aktivnom korišćenju radne pauze u krugu preduzeća“, pa je u krugu Železare bilo čak 18 igrališta za odbojku, tri za rukomet, dva boćališta, 11 streljana i 20 kuglana.

“Možete zamisliti da se danas radnici za vrijeme pauze, ako je uopće imaju, razbježe po sportskim terenima koje su im izgradili poslodavci?”, pita se Barbara Matejčić.

Posle više od šest decenija rada, peći u sisačkoj Železari su ugašene. Poslednjih dvesta radnika dobilo je otkaz u decembru 2011. godine, kada je novi vlasnik, jedna američka kompanija zatvorila pogone. Kroz opusteli Caprag sada prolaze sakupljači sekunadrnih sirovina i u kolica iz nekadašnje robne kuće trpaju gvožđe…

Izvor: Kurir.rs

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here