Milka je NAPUSTILA GRAD da bi živela pored izvora i pečuraka u planini i NIJE SE POKAJALA

Kuća se nalazi na 950 metara nadmorske visine, a tu je i mnogo izvora pošto je Jelova gora veoma vlažna i premrežena brojnim potocima i dvema rekama. Leti mogu lepo da spavaju uprkos visokim dnevnim temperaturama, a i okruženi su šumom, u zavetrini, pa za razliku od komšija, nemaju problema sa vetrom.

FOTO: MILKA ADŽIĆ / PRIVATNA ARHIVA

Grejna sezona ume da potraje do juna, a nekada već u septmbru nalože vatru. Zime su pune snega, a ledeni dani potraju i duže od mesec dana, pa uz zaleđenu vodu i nestanak struje, kako kažu, sneg gubi na draži. Užice im je najbliži grad, a nisu predaleko ni Požega, Bajina Bašta i Kosjerić.

Junski dan tokom kojeg smo razgovarali za Priče sa dušom nije bio običan za Milku Adžić. Odmah posle gljivarske manifestacije Vilino kolo u Petrovcu na Mlavi, gde se već treću godinu zaredom, okupljaju poznavaoci gljiva, vratila se svakodnevnim navikamam piše portal Priče sa dušom.

Pošto su dozrele borovnice, prošetala se da proveri ko i kako ih bere, jer je pre nekoliko godina imala problem sa grupom berača koji su to činili češljevima, koji su nedozvoljeno sredstvo za branje ovih šumskih plodova. Nabrala je nekoliko vrganja i 300 grama borovnica, očistila gljive i one koje su za sušenje izrezala i složila u dehidrator.

FOTO: MILKA ADŽIĆ / PRIVATNA ARHIVA

Borovnice je pojela, a da nije sezona malina, a berači u malinjacima u komšiluku, popila bi i kafu sa komšijama. Kao i svakog jutra ili večeri uređivala je fejsbuk stranicu „Koja je ovo gljiva?“, pisala za blog i odgovarala na pitanja, koja stižu mejlom i telefonom.

Milka je gljivarka-kuvarica, degustatorka i neko ko voli da isprobava starinske i tuđe recepte. Njen život u gradskoj sredini potrajao je do 2014. godine i osim kratkog perioda studija u Sarajevu, sve vreme bio vezan za Užice. Na tadašnjem Radiju 31, prvom privatnom mediju u Zlatiborskom okrugu provela je 10 prelepih godina, radeći kao novinarka, organizatorka programa, muzička urednica. Oprobala se u još nekoliko poslova, ali je zov iskoračivanja iz ucrtanih 9-17 h šablona rada, bio je jači.

Ovih dana biće tačno četiri godine kako sa suprugom živi na Jelovoj gori, u zaseoku Mijatovići, a pre toga nikakve rodbinske, niti neke druge veze nisu imali sa ovom planinom.

– Mesto je odabralo mene, tačnije čekalo me je. Kad su se stekli uslovi da suprug i ja kupimo malu drvenu vikendicu, krenuli smo u potragu. Oduvek smo svaki slobodni trenutak provodili po šumama izvan grada, sa korpama u rukama. Tako je život u malom stanu u centru grada bio kudikamo podnošljiviji. Maštali smo o šumskoj oazi, koja bi bila samo naša. Jelovu goru nismo poznavali, a jedan jedini oglas u tom trenutku nudio je vikendicu ovde, sa malim malinjakom i malo većim komadom šume, što nam se učinilo savršenim, posebno na udaljenosti od desetak kilometara od grada – seća se Milka.

FOTO: MILKA ADŽIĆ / PRIVATNA ARHIVA

Pogledali su vikendicu, mesto im se nije dopalo, ali je Milku privukao putić koji je dalje vodio u šumu.

– Produžili smo, da bih videla kakvi se gljivarski tereni tamo kriju, i odjednom smo se, krajnje nenadano obreli na platou sa kućom, okruženom šumom. Vidik iz dela dvorišta je bio nestvaran, pucao je sve do Ovčara i Kablara, a pod nogama prostirala nam se žitnica Zlatiborskog okruga, Lužnička dolina. Kuća je bila ogromna, sasvim uništena, otvorenih vrata i prozora u većem svom delu, ali sam ja svejedno osetila kao da sam tu već bila. Tada nismo znali da li je na prodaju i ko je vlasnik, ali moj entuzijazam je bio zarazan i sve se razvijalo u željenom pravcu, pa smo uskoro postali njeni vlasnici. Bilo je to u proleće 2014. godine, nakon godine u kojoj smo postali svesni da Užice, naš rodni grad, više nema vodu za piće kojom se dičio prethodnih decenija, da je vazduh zimi jedan od najzagađenijih u Srbiji i da tu, u Užicu za nas više nekako nema mesta. Činjenica da smo par bez dece ubrzala je našu odluku da stan od pedesetak metara kvadratnih zamenimo osetno prostranijim stambenim prostorom na, za nas, savršenoj lokaciji i sasvim se preselimo. Sada ovde uz nas dvoje, žive i naši ljubimci, Vasilije i Arsenija, moje pratilje u gljivolovu, koji su tu dospeli kao štene i mače, odbačeni od neodgovornih vlasnika.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *