Moja baka je govorila: „Nikada ne izlazi u prljavim gaćama, ne znaš kada možeš da završiš kod doktora“

Moja baka je bila divna žena. Nežna, a istovremeno jaka, ona je za mene bila oličenje najvećeg borca kojeg sam upoznala, pored moje majke. Odrasla za vreme rata i siromaštva sa samo jednim roditeljem, još kao mala je osetila bljutavi gorki ukus realnosti, ali je ostala nepokolebljiva.

moja-baka-je-govorila-nikada-ne-izlazi-u-prljavim-gacama-ne-znas-kada-mozes-da-zavrsis-kod-doktora-001.jpg

Zamislite da vam pedesetih godina prošloga veka ugovore brak, a da ga vi odbijete. Kakva sramota! Moja baka je upravo to uradila, a kada sam je pitala zašto je tako postupila, odgovorila je kratko: Pa bio je budala! Plus, ja sam volela tvog dedu.

Nije imala visoko obrazovanje, ali je imala svu mudrost života. A, to je mnogo važnije od fakultetske diplome.

Stalno je ponavljala nekoliko zanimljivih stvari koje su nam, dok smo bili deca, bile smešne i pomalo dosadne za slušanje. Ali, kako vreme prolazi, shvatam da je moja bakica znala šta priča.

I ovih nekoliko stvari su mi duboko urezane u sećanje:

Uvek nosi čiste gaće…

…zato što nikada ne znaš kada možeš da završiš kod doktora! Zvuči smešno, znam, i čist je eufemizam i kulturno rečeno, zato što mi je baka bukvalno govorila da se iz kuće ne izlazi u usranim gaćama. Mi smo se valjali od smeha i stalno pitali: A u upišanim može? Ne može!

Poenta nije samo u tome da možeš da završiš kod doktora, već jednostavno, iako potiče sa sela, ona je posebnu pažnju obraćala na higijenu, nešto što danas nije slučaj za ogroman broj ljudi, iako smo napredniji za jedno 60 godina.

Moja baka je pazila da se nakupi mirisa dok kuva, stalno je proveravala da li odeća miriše na hranu. Kosa joj je uvek bila sređena, posebno kada je izlazila napolje, a tako i odeća. Dovoljni su samo sapun i pomada, govorila je za svoju rutinu u negovanju lica.

Nije važno da li ti je odeća nova, ali je veoma važno da je čista i zakrpljena. Važno je da imaš barem jedan lep komad garderobe, za neku lepu priliku. I to se ne nosi u svakoj prilici, to je kad treba da se doteraš. I mi smo se smejali. A bilo je toliko istine u ovim jednostavnim savetima.

Suze i svađe ostavi kod kuće

Zašto svi moraju da znaju da se raspravljaš sa mužem? Nemoj da dozvoliš da se u javnosti svađaš sa njim. Samo se nasmeši i odloži svađu kad dođete kući. U 4 zida ćete se najbolje razumeti. Ne dolikuje da vičeš u javnosti.

Ne hrani ljude svojim suzama, ne dozvoli da se time naslađuju. Nikada ti to neće zaboraviti. Uvek ćeš biti ona koja je tada plakala zbog toga i toga. Ne pokazuj im svoje slabosti. Dođi kući i isplači se. Dođi kući i raspravi se tamo. Rasprave nisu za javnost.

Muž je možda glava, ali je žena vrat

Pa ima li nešto tačnije? Posle dugih godina analiziranja različitih situacija, možemo reći da se kod nas stvari odvijaju ovako: Muž donosi odluku, žena smatra da ima i bolji način. Govori mu svoje rešenje, a on uporno odbija – ja sam rešio, biće ovako.

Moja baka je samo jednom ponovila – Ja mislim da je bolje onako kako sam ti rekla, a ti radi kako hoćeš. I moj deda je uvek, bez izuzetka, slušao nju. Zato što je, jednostavno, ona bila u pravu, to nije radila iz sujete, nije zloupotrebljavala tu moć donošenja odluka.

Bila je uvek savršeno svesna kada je jača, kada treba da se umeša, a kada treba da ostavi dedu da odluči sam. A, tu veštinu retko ko ima.

Žena sama odlučuje o svom telu

Moja baka je po ovom pitanju bila kategorična. Samo žena ima moć da odluči kako će se oblačiti – onako kako želi, koliko će tulumbi danas pojesti – onoliko koliko joj duša želi, i koliko će momaka imati dok ne pronađe pravog.

Prvo treba da si lepa sama sebi, da se dopadaš sebi, a tek posle drugima. Ako ti ne misliš da si lepa, onda ni niko drugi neće misliti da jesi.

Žena i niko drugi odlučuje o svojem telu, o broju kilograma, o odeći koju nosi, o prijateljima sa kojima se druži ili o pravu na abortus.

I toliko sam se čudila njenim progresivnim razmišljanjima, jer neki ne dele ove stavove ni u današnje daleko naprednije vreme od onoga u kojem je ona živela.

Svoju veru nosim u sebi, ona nije u crkvi i popovima

Ne želim da me sahranite sa popom! Želim da me ispratite vi, insistirala je moja baka, jer su za nju odlasci u crkvu, post i popovi bili bespotrebna kategorija. Nikada nisam čula da omalovažava druge zbog njihovih odluka ili religijskih uverenja, ili da se sa nekim ubeđuje ko je u pravu.

Ona je odlučivala za sebe, a njena odluka je bila da su čist obraz i miran san najbolji pokazatelji tvoje savesti. Ne trebaju ti razna čuda da bi bio dobar, jednostavno budi čovek.

„Hoćeš li me ikad pomenuti? Hoćeš li reći – imala sam jednu baku, jao al’ je bila dosadna, ali me je mnogo volela. Ne znaš koliko se voli unuče, ne postoji ništa draže.

Videćeš, samo sačekaj i videćeš. Vreme leti, nemoj da se nerviraš oko nepotrebnih gluposti. Naći ćeš posao, sve će doći na svoje mesto, strpljen–spasen. Radićeš bre, devojko, gde se žuriš, naradićeš se ceo život. Za ženu se posao nikada ne završava. Znaš li koliko mnogo te volim? Ti, Bog, pa tvoja majka i tvoj ujak. Eto tako. Pomenućeš me jednog dana, videćeš“…

I tako je zaista i bilo.

A koliko ljubavi treba da imaš za nekoga da bi ga stavio i ispred Boga?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

error: Content is protected !!