SHARE

bugojno

U vreme kada je teško doći do stalnog zaposlenja, za pohvalu je svaka inicijativa ljudi koji uspevaju da osmisle način da zarade, žive od sopstveog rada i uzdržavaju porodicu.

Primer su supružnici Denisa i Samir Mešan iz Bugojna koji su se, nakon višegodišnjeg boravka u inostranstvu, vratili u svoj grad i počeli su da se bave pekarstvom.

Otvorili su, naime, sopstvenu pekaru, koja je za kratko vreme stekla svoje redovne kupce i poverenje mnogih stanovnika bugojanske opštine.

– U početku je bilo teško. Uložili smo novac, i bili svesni rizika koji donosi ulazak u novi biznis. Srećom, nismo pogrešili u našoj proceni. Ne može se čovek preko noći obogatiti, ali se može solidno živeti – kazala je Denisa.

Dodaje da nikada nije zažalila zbog odluke da se vrate u Bugojno i zbog pokretanja posla kojim se trenutno bave.

– Tamo je suprug na posao putovao 120, a ja 80 kilometara, u suprotnom smeru. I, onda, kada nakon isteka meseca platite sve što treba, shvatite da vam je dobro i u vašoj zemlji, i da samo trebate da radite.

Naši ljudi misle da će im život na zapadu ispuniti sve snove, ali nije tako – ističe.

Naglasila je da u pravljenju hleba i raznog slanog i slatkog peciva koriste isprobane recepture norveških pekara, s obzirom da su u toj zemlji živeli od 2001. do 2013. godine.

– Suprug je tamo radio kao pekar, a određeno iskustvo je stekao i u bugojanskom „Mlinpeku“ u kojem je, takođe, proveo izvesno vreme. Nekako se sve posložilo, i danas smo tu gde jesmo, zadovoljni nakon tri godine rada – kazala je.

Priznaje da je konkurencija na tržištu velika i da, ako žele da opstanu, pekari moraju da ulože maksimalne napore da ponude proizvod, koji će moći da zadovolji sve rigoroznije kriterijume kupaca.

– Mi smo se bazirali isključivo na domaću proizvodnju novih vrsta hleba, koji ne sadrže nikakvu hemiju. Imamo domaći, bavarski i planinski hleb, i oni su jako traženi. Nije nam važna količina, već kvalitet hleba koji pravimo – istakla je.

– Kupuju ih uglavnom penzioneri koji žive sami, a bude i onih kojima hleb poklonimo, jer nemaju novca da ga plate. Takvima uvek izađemo u susret – veli Denisa.

Kaže da pekarski posao zahteva puno truda i odricanja, i da zbog stalnih obaveza nema baš puno vremena koje bi, eventualno, iskoristila za neke druge stvari.

– Kada zatreba, pomognu i deca. Ćerka studira u Tuzli, a sin je srednjoškolac. Povremeno zaposlimo studentkinje, koje na ovaj način zarade džeparac za dalje školovanje, što nam je posebno drago – ističe.

Smatra da svi ljudi, ukoliko to zaista žele, mogu da budu uspešni u postizanju svog cilja, bez obzira kojom profesijom se bave.

– Važna je upornost, volja i želja da se uspe. Ako to imate, onda ni rezultati neće izostati – poručila je.

Denisa na kraju zaključuje kako bi mogla da napiše celu knjigu o svom dosadašnjem životu i putu koji je prešla s porodicom do adrese na kojoj danas živi.

Kao 12-godišnja devojčica je iz rodnog Vinca kod Jajca otišla u izbeglištvo u Sloveniju, a kasnije i u Austriju.

Tamo je pohađala osnovnu školu, i onda se 1995. vratila u Bosnu, tačnije u Zenicu.

Tu je završila prvi razred gimnazije, da bi školovanje nastavila u Bugojnu.

Za taj grad se, kaže, čvrsto vezala još kao srednjoškolka, zapravo onog momenta kada je upoznala svog supruga Samira, koji joj je i najveća podrška.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here