SHARE

Ljubav, koja ne poznaje granice, stege i pravila, pre 27 godina je iz rodnog Pančeva, tada mlađanu Mariju, dovela na Kosovo ravno, u selo Grace kod Vučitrna. Manjina, kako je zbog crnogorskog porekla prozvaše u selu, oseti da upravo ovde pripada i da će tu sviti svoje porodično gnezdo. Marija ni u najcrnjim mislima nije mogla da nasluti da će doći dan kada će baš ona, svojim i životom dece, koju je izrađala u braku sa Radovanom Petrovićem, braniti gnezdo od albanskih komšija.

 

Bilo je čak devet pokušaja od strane ekstremista da se porodično gnezdo Petrovića uništi, a oni nateraju da napuste svoje ognjište. Jedne godine im je spaljeno seno i čitava letina od četiri hiljada bala deteline, koju su s mukom sakupljali sa svojih livada. Petrovići žive od svoje zemlje koju obrađuju ili tuđe koju uzimaju pod zakup. Glava porodice, Radovan, prima minimalac iz EPS-a, dok stariji sin Miloš, koji je oženjen i ima ćerkicu, radi pri manastiru Gračanica. Svi žive pod jednim krovom.

 

Koliko je zemlja važna ova porodica odvajkada odlično zna, jer je naviknuta da od nje živi. Oni, ne samo što zemlju obrađuju, već je i kupuju.

„Dok svi oko nas prodaju, mi zemlju kupujemo, ne bi li se nekako odbranili da nas Albanci potpuno ne okruže“.

Ne libi se Marija i da otvoreno iznese da su Srbi sami krivi za mnoge stvari zbog kojih sada pate.

„Trebalo je ranije nešto da se preduzme, da se prodaja zaustavi. Kad je naš prvi komšija Srbin prodavao kuću, mi smo ga zvali ovde, moj pokojni svekar ga je predamnom pitao koliko traži da mu kupimo kuću i plac. Dao nam je cenu od 70 hiljada evra“, nastavlja priču Marija, a potom duboko uzdahnu, spusti pogled i dlan desne ruke poče da povlači preko stola, kao da njime sklanja, samo njenom oku vidljive mrvice.

„Sutradan smo već videli podignutu albansku zastavu na komšijinoj kući.

 

„ Dobar dan komšija, nastavlja priču Manjina, koliko si platio za ovu kuću?- pitam ja. On kaže, 24 hiljade evra. Šta drugo da ti pričam“, kroz polušapat govori žena pa sleže ramenima, onako, kao kad čovek priznaje da je u bezizlazu. Onda najednom podiže glavu i već drugačijim, življim tonom, više kroz šalu, nastavlja razgovor:

„,Ali, ovaj moj čovek i ja kupujemo srpsku zemlju, skoro su nam se zbog toga smejali, neku tamo u katastru u opštini Vučitrn jer ne prođe mnogo, a eto ti mene i muža kod njih sa papirima da prenosimo zemlju na sebe“.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here